Marta kod Vladimira na rucku
nedjelja, 06.05.2012.
Musko zensko prijateljstvo...
..kao realnost ili fikcija, kao stvarno postojanje zivuceg i realno moguceg prijateljstva izmedju zene i muskarca, koje bi ujedno bilo pravo prijateljstvo, iskreno i aseksualno, najpre mi se namece kao zauzdavanje muskog nagona, krocenje testosterona iz pravca da ''pomute razum, pa da mislimo samo donjom glavom'', a sve to kao suprotno prirodnim telesnim procesima, kao uzvodni tok reke, kao prirodno nepredodredjeno ali moguce.
Sexulanost nije specifikum samo muskarca, oznacava ''pojebljivost'' i muskarca i zene, istu potrebu ali iz dve razlicite odredjene pozicije, alfa-navalentnog muzijaka i romanticno-stidljivo-nezne zene, a to su dva pola jedne naelektrisane poluge, gde fluid struji, hormoni bujaju a modus-operandi je onaj licni pecat, individualni pristup, sloboda izrazavanja, moc udvaranja, snaga zavodjenja... dakle, priroda je neminovnost, bas kao i vreme, ima svoje zakonitosti.
Moj kolega kaze ''svaka zena treba trcati u devetom krugu pakla, jer svesno slamaju mlada potentna muska srca, u vreme najveceg naboja zelje''. Malo je mizoginican, ali je istina da zene nisu ni svesne one stvarne muske pozude, jos u vreme skolskih klupa, i da je razlicito tumacenje neverbalne komunikacije izmedju decaka i devojcica, nekada prejako odbijanje ili cak odbacivanje muskarca, sa trajnim posledicama.
Muska stidljivost, kao dominantna karakterna osobina, uz nesigurnost u to starosno doba muskarca, su presnazni limiteri hormonalnoj muskoj potrebi, pa tako devojcice tada mogu biti samo devojke a nikako drugarice, jer svaki decak ima drugove, sta ce mu drug zenskog roda u skoli ? Takvoo priznanje i promena ovog shvatanja, usledi tek na proslavama mature, kad nerazumevanje do antipatije polako bledi, a sa njim i floskula ''Ako nema sexa nema prijateljstva, a ako ima sexa onda nismo prijatelji''.
Pa mozda su to koreni mizoginije, ko zna...?!! Ako se to dokaze kao naucna istina, onda mi je drago sto je tuga zenskog roda, bar lingvisticki... eto.
A prijateljstvo i sex ....
Da li je sex bas toliko potrebniji muskarcu nego zeni, pa se on tako jasno verbano i neverbalno izrazava ? Da li sex uvek tinja samo kod muskrca, i kad smo srecni i kad smo tuzni, i kad je tudja zena i kad gledamo kako je drugi grli i mazi ? Da li je to specifikum samo muske zelje ili potrebe ili je ista kolicina i snaga zelje za sexom i kod zena, ali pak pripada kodeksu ''zabranjeno ikad priznati muskarcu '' ?
Ako je to tako, i ako se muska potreba za agresivniju, i slobodnije izrazenu zelju, nalazi u funkciji testosteronima, onda je i neprirodnost prijateljstva izmedju muskarca i zene, telesno hormonalne prirode, pa je onda greh osuditi prirodnu potrebu ptice da leti, ribe da pliva, muskarca da agresivnije i slobodnije izrazava svoju sexualnost, pa na kraju i da mu na svakoj zeni zatreperi u stomaku i odmah je pretvori u ljubavnicu, kad izleti gola iz kupatila da potrci za njom, da prizna kako mu se ''dizao na nju uvek kad siri ves''.... da li se treba ujesti za jezik zbog toga ? Da li ga treba gledati s mesavinom mrznje i cudjenja zbog toga ?
Posle toliko godina druzenja sa zenama mogu reci da je neoptrerecujuce druzenje sa zenama, a to zna Dragana, moja drugarica...
Ili je, pak, ispravnije muskarca videti onako, zenski ?
četvrtak, 01.03.2012.
Muski klimaks ili andropauza
Kaze da mu je cukunbaba bila zasluzna za jednu pobedu nad Turcima (cudno, dedu ne spominje a oni su obicno nosioci ponosa), hvali se da je njegovo odrastanje pored Dunava opisao Nusic u ‘Hajducima’, namece svoje stavove i kad nije bas u to siguran.… ali sve je dozvoljeno jer je on moj kolega iz kancelarije. Ima malo vise od pola stoleca starosti, izrazene bore na celu, smeta mu spori kompjuter ali se dobro snalazi na konfuzno neurednom random stolu. Milan je u muskom klimaksu, iako on to odbija.
Kao i svi drugi nesvesni a mocni procesi, i ovaj je tesko prihvatljiv prirodno uticajni faktor jer donosi konstantu nemoci, pa je razumljiva psiholoska barijera, odbijanje ili cak kompleks nize vrednosti usled ovakvih uticaja ili promena. O sexu prica vise i cesce nego svi mi ostali zajedno, sebe istice i namece kao, i dalje, mocnog muskarca, tvrdi da mu je fenomen muske potencije nepoznat : - ''To je izmisljotina dokonih i ugrozenih muskaraca. Ja mogu. Ma to je nametnuto od kapitalizma…'’- uvek se breca i ponavlja istu pricu, pa i svoje gene priziva u pomoc -''Moj deda se ozenio u sesdesetoj godini''.
Za andropauzu, ili muski klimaks, nije cuo iako iznenada pocrveni u licu i cesto je dzangrizav, pospan i umoran. On i svi ‘zreli muskarci’ mogu samo biti glasni i nista vise, jer su prirodni procesi ipak nepokolebljivi. Kompleksno i malo poznato stanje muskarca, tesko prihvatljivo ali i nepoznato za razliku od zenskog klimaksa, gde su jasne manifestacije. Muski klimaks je postepen proces, sa latentnim ali progresivnim dejstvom nemoci, ciji pojavni oblik najpre izaziva psiholoske probleme, u smislu pada samopouzdanja (muskosti), smanjenju bioloske moci, a kasnije smanjenje misicne mase, gojaznost, pa onda tek i efektivnu, stvarnu polnu nemoc - potenciju.
Ako je u punoj snazi muskarca, svaki hormon u optimalnom odnosu potrebe, onada je obrnuta disproporcija svakako uzrokovana starenjem, i to je prihvatlja zivotna matematika, ali zasto je smanjenje potrebne funkcije kod mladjih (a ne maldih) muskaraca ? Za razvoj muskih polnih karakteristika, znacajna je koncentracija testosterona u organizmu, sto znaci da nisu ciljna grupa samo stariji, vremesni muskarci, vec i muskarci srednjeg doba, sa neurednim navikama zivota a kao uzrocno posledicna veza sa josmnogo drugih faktora.
Pored sve snage i samopouzdanja, koju mu daje potencija, na kraju, kad ostane bez nje, muskarac gubi i sve te prednosti pa cak prerastaju u hendikep. Kod zena nema tako pogubnih posledica ovog stanja. Kriznu promenu ne primecuju jedino muskarci kojima sex nije bila omiljena zabava, vec je predstavljala aktivnost kao obaveza, pa nije ni primetna promena nemoci. To je prednost onih bezlicnih muskaraca...
Na kraju zeni ostaje da voli muskarca kao dusu, um a ne u fizickom smislu….
subota, 25.02.2012.
Mislim da sam shvatio zivot...
Jos uvek je zimski, ima zaostalog snega, prijatan i sunacan, dan mirise na prolece...
U ovakvim danima, kad osecam punocu zivota, vidim jasno osencanu razliku i osecam tako neprepoznatljivo apstraktnu granicu prema rutini zivota, koja nam se uvek neprimetno potkrade i podvlaci ispod veselih dana, sa snagom drskosti nezvane gosce, okupira nas kreativni duh i melanholicno preplavi nas voljni momenat. Bas kao tanak sloj tinte, koja se, kad procuri polako siri i zauzima prelepo koloritnu povrsinu stolnjaka od damasta, bojeci je u sumorno neveseloj teget boji.
Bahata je. Rutina zivota, rusi cuvane i negovane kreativnosti, za sobom ostavlja nesigurnost kao neznu i ranjivu laticu cveta i zato je treba ubiti u trenutku kad joj se samo nagovestaj da, ne zmuriti nikako jer nas vodi u prazna polja bezdusja, da sa oblaka sivih posmatramo samo horizont koji se stapa u daljini sa sutonom sivim, gde nestaju zvukovi radosti i veselja.
Rutina ne stanuje u ljubavi, u porodici, kod dece i kod prijatelja... kad je nema, ja oko sebe nezaustavljivo sirim polje turbolentnog reda, talasi nereda nestaju iz zivota, i bezeci iz merituma, prave oko mene uzmicajuce koncentricne krugove. Volja za zivotom, stapa se i slaze u meni... lagano al' sigurno, s kreativnom snagom, prepustam se filozofskom miru i smehu popodneva.
Prepoznatljivi zvuci se mesaju u zadovoljstvo zivota.. Mislim da sam shvatio zivot....
nedjelja, 29.01.2012.
Nemir...
Kao posle napornog dana, videla je samo udoban i ogroman krevet u hotelskoj sobi. Bez svesti i snage, bacila se ledjima, zatvorila oci i cula je samo tup zvuk, kad je on zatvorio vrata za sobom.
Jos uvek je osecala trepaje tela, a reci koje su joj iscrpele snagu su joj, kao indijanski bubanj, parale usi. Tek sada postaje svesna grca u stomaku, koji je odavno vec nepodnosljiv... Zakucan pogled u plafon, na njemu svetlucaju ponocna svetlost od ulicnih svetiljki, upravo prolazi tramvaj, cuje huk motora automobila, onda zagor i smeh srecnih ljudi u obliznjem kaficu.... ''Svi su nocas u ovom gradu srecni, osim mene'' - pomislila je ocajno !?
Kao da je osetila, jos jedan u nizu, snazan bol, i tajac... usnila je nesto leprsavo, nezno i lepo. Naglo se trgla, pogledala u plafon, svetlost treperi. San ili odbrambeni mehanizmi krhkog zenskog tela ? Sve je isto. Zasto je otisao ?
Nejasna ambijentalna muzika je ispunjavala svaki kutak sobe nekom smirenoscu, a otkucaji srca su slavili ritam bubnja. Kao da je do sada bila okovana ledom, svakog sekunda je sve vise osecala kako se bude njena cula... na usnama joj svez ukus vina, malo nejasan ukus njegovih usana, u tragovima oseca toplinu njegovog tela, miris parfema izvlaci iz memorije i na kraju se ne moze setiti njegovog lika. Da li je stvarno bio ovde ? Da li je stvarno bilo orgazma, koji su joj um pomutili ?
Oseca nemoc, kao leptir kome su krila polomljena... uzdah joj vraca osecaj udobnog kreveta. Osecaj usamljenosti... vise ne place. Nema grca u grudima, ali se ne moze setiti kada se poslednji put smejala, onako od srca ? A jos danas je sve licilo na pesme Jesenjina....
Boje su isparile sa njim, draperije su sive a zidovi beli... povredjena je. Bez reci je ostala. Slike su se smenjivale a ona je lezala, smirena i opustena. Misli su prestale da se roje... opet - negov ledeni pogled joj se urezao, grc u stomaku, treptaji se bude.
Molila je. Borila se. Zelja... a sutra je novi dan, samo bez njega.
nedjelja, 22.01.2012.
Da li postoje dominantni faktori ?
Trenutno hormonalno stanje, snazna zaljubljenost ili prosto duga i uporna apstinencija... sta je od ovoga tako krucijalno dominantnog znacaja za dobar sex ?
Ne postoji jedan, univerzalni faktor koji nosi snagu i kavalitet dobrog sexa, jer ako nekada postoji dobar sex koji se jednostavno desi, sta je, ustavari dobar sex ?
Nema tacnog i preciznog odgovora. A pravi je paradoks da se toliko knjiga i magazina prodaje bas sa tom temom, donose afiramtivne tekstove kako doci do vrhunca. Nema prave formule ali smo i dalje opcinjeni idejom da cemo tamo negde ipak pronaci recept koji nas cini sexualnijim, privlacnijim... rekao bih da je fabula svih tih knjiga i casopisa, najblaze receno, bajkovita. Tamo se izbegava reci da savrsen sex ne postoji, ne pominje se da veliki broj zena nikada, ili nezdravo retko, ima taj blazeni dozivljaj orgazma, nema ni reci o losim predispozicijama muskaraca sa malim penisima, ne pominje se da velikoj vecini parova sex traje manje od deset minuta... medjutim, opsesivno traganje za receptom traje, fantazija je pri ruci.
Tamo sex vise nije samo intimni odnos dvoje, to je oblacenje, kuvanje i sve se prodaje kao sex i kroz sex. Oslobodjen je individualizma i predstavlja univerzalno dostupnu mogucnost, pa je mastovitost pogubila granicu ukusa i umerenosti. Sex tako postaje javna stvar, rex public. Ko je sa kim imao sex je sada reklama a ne intimna vest, kako sex izgleda je bitnije od onoga sta se oseca. Ni prostitucija nije produkt modernog vremena, i sex bez ljubavi nije nista neuobicajno. No, ipak ljubav bez dobrog sexa je mnogo gora od opcije sexa bez ljubavi. A testosterone i feromone cemo i dalje nazivati ljubavlju, ali ostaje pitanje kako je njihovo trajanje nekako ograniceno na dve godine, ako se u telu luce celoga zivota ? Zasto ne bi imali osecaj zaljubljenosti celoga zivota, samopouzdanje i volju za druge.. ?
petak, 20.01.2012.
Ocekivanja i zelje u musko zenskom odnosu
U zajednickom zivotu muskarca i zene, medjusobno priblizavanje i postepeno ukidanje dominacije, a bez gubitka svoje individualnosti, je normalna pojava, kao prirodni vremenski proces. To je pozeljno, ali je u istoj meri ocekivano i sazrevanje u tom odnosu, menjanje stavova i ideja u razlicitim pravcima i sa razlicitim intenzitetom i u dijametralno suprotinim pravcima interesovanja, pa je onda logican i ocekivan suprotan process od priblizavanja muskarca i zene - udaljavanje.
Da li su tada izneverena samo ocekivanja ili zelje ?
U emotivnim vezama, kao i u svakom prijateljstvu, neophodno je pokazivati iskrenost, pozrtvovanje, lojalnost i vernost, s tom razlikom sto prijateljstva sticemo jos iz najranijih dana zivota, i u tom smislu unapredjujemo sebe, dok emotivna zrelost nije progresivna i uvek ostaje na onom nivou razvoja na kome se nalazimo kad smo usli u emotivni odnos. Dakle, emocije nisu nadgradivnog karaktera i nece svaki sledeci emotivni odnos, koji ostvarujemo, biti snazniji i bolji, iako mi to uistinu uvek ocekujemo. U ozbiljnim vezama, kao sto je brak, ocekujemo dugo i maksimalno ostvarenje sebe, ocekujemo zadovoljenje nasih emocija.
Ocekivanja…
Zelje sa kojima ulazimo u odnos, a predstavljaju beskrajno ralicit kolorit i izlecu iz naseg nesvesnog dela bica, su prepune neukrotive fantazije, pa ako ih se vremenom ne odreknemo ili prilagodimo realnostima, one mogu prerasti u frustracije
Zelje…
Po svom odgoju i percepciji, zena dozovljava i ocekuje da svaka, iole ozbiljna veza sa muskarcem, treba biti neposredna interakcija i onda zeli definisati medjusobni odnos formom koja obavezuje, a za muskarca je prirodno odbojno i pretesko vezivanje, pa se onda muskarac mistifikuje kao patoloski nevernik i nelojalan partner.
Ako je ljubav stanje zanosa i opijenost zeljama i ocekivanjima, onda je neverstvo i nelojalnost, kao svesno odabrana opcija ponasanja iskljucena, ali se sigurno moze detektovati neodlucnost, neiskrenost ili strah od neuspeha, a u svakom muskarcu se ocekuje alfa muzijak.
Ali sa druge strane, i muskarac i zena stare, sazrevaju i menjaju se u svakom pogledu pa i u pogledu vrednosnih sistema, ali ne istom dinamikom i u istom smeru, pa je za ocekivati i duboka nerazumevanja i nesporazume. Dakle, proces je vremenski upucen na neminovnost razlicitosti, u godinama koje dolaze, ali se do tada trebaju ’’izbrusiti’’ i navika pravljenja kompromisa, prastanja i popustanja, i sve su to dvostrano obavezujuci postupci i za muskarca i za zenu i ne postoji specifikum samo muskog propusta.
Muskarac moze gresiti ako aktivno ne stimulise odnos, ako povremeno oboma ne skuva kafu i donese u krevet, ako zenu ne obasipa komplimentima ili bar jednom, iznenada, ne ostavi jednu ’’blesavu’’ ljubavnu poruku, a petkom uvece je pozove na setnju kejom pored Dunava... tada mu nema opravdanja. I tada ce mu se desiti realnost iz pesme ’’Pravednih braca’’ - ‘You’ve lost that lovin Feelin’ :
‘’Izgubila si taj ljubavni osecaj
Vise ne sklapas oci kada ljubim tvoje usne
I nema one nekadasnje neznosti u dodirima tvojih prstiju.
Trudis se da ne pokazes, ali, draga, ja znam…
Izgubila si taj osecaj ljubavi,
Vise ga nema…
Nema vise dobrodoslice u tvojim ocima
Kada pokusam da te dosegnem
I smetaju ti sitnice koje cinim
To me prosto tera u plac
Jer, baby, nesto u tebi – umire…’’
srijeda, 18.01.2012.
Ni objektivna ni starosna kategorija...
Na ulici ne primecujem tinejdzere, prolaze veseli kraj mene kao letnji povetarac i nestanu, ali kad su usli u tramvaj, narusili su apaticno ozbiljnu atmosferu, kao rusilacko - remetilacki element u kompaktnu celinu ozbiljnih i zamisljenih ljudi. Zapljusnuli nas svojom snagom mladosti, smehom i rasprsili, bar na trenutak, onu lepotu mladalacke srece, neposrednost i osecaj bezbriznosti.
Prepricavaju nestasluke iz skole, veseli i nasmejani. Razdragani bez posebnog razloga, bezbrizni i puni zivota jer su jednostavno to mladi ljudi. Oni veruju u pravdu i lep zivot, koji pripada svakome od njih, pa zato na sve strane sire volju za zivotom, iskren osmeh kipti na sve strane...
Nisu neprijatni niti preglasni, oni su samo ''nevaspitano veseli'' u jednoj kamerno ozbiljnoj atmosferi, koju kroji zivot. Njihov smeh para etar ozbiljnosti i blazenog mira u tramvaju, ne pristaje osmeh i vedrina na licima zgrcenih misica ljudi koji su zagledani duboko u sebe, a tinejdzerima je to stanje nepoznato stanje duha.
Veseli mladi ljudi pivlace paznju i izmame osmehe, ali neminovno iznude efekat ''retrovizor proslih vremena'', pa onda zagrebemo po memorijskom ormaru i pocinjemo prevrtati izbledele slike svojih ''bezbriznih dana''. Na trenutak shvatimo da nam je zivot prelep, i da brzo prolazi, samo dok smo mladi, i telom i duhom, dok verujemo u snagu nepromenjivosti a hranimo se revolucionarnim idejama. A onda ?
Dolaze decenije zivota i prolaze kraj nas, ogrube nas i istrose, pocnemo gledati drugacijim ocima na svet oko nas, drugacije se oblacimo, drugaciju zabavu preferiramo, drugacije zene volimo, druge su nam strasti, navike i ukusi.
Jednostavno formiramo licne i drugacije uslovi za srecu. Vremenom se uveravamo da ne postoji ni recept ni covek koji je izmislio srecu, da je ona samo iluzija a ne stvar razuma i shvatanja ali i privilegija da se osecamo srecni i kad za to nemamo razloga. Toliko je apstraktna i izvan kontrole razuma ljudi da su nekada najmanje srecni ljudi koji imaju neke objektivne uslove za to, a sa druge strane nisu nesrecni oni ljudi koji imaju kataklizmicne uslove zivota, i tako dolazimo do srece kao duboko subjektivni osecaj a ne objektivnu ili starosnu kategoriju.
I do sledece stanice sam shvatio da su nase vreme zivljenja obelezili kondicionali... sve je uslovljeno.
ponedjeljak, 16.01.2012.
Pakost, zloba ili samo zenska karakterna osobina
Svakako da je zivotni uspeh muskarca i zene kada slave cetrdeset godina braka - ''srebrnu svadbu'', a kolicina satkane i ulozene iskrene ljubavi u taj vremenski interval, ostaje samo kao pretpostavka (tamna brojka), a svakako je ljubav u tom odnosu vertikala. A sasvim nesvesno potisnemo i onu drugu stranu medalje, kolicina patnje i trpljenja, kao strukturalni deo tako istrajno dugotrajnog odnosa.
Slucajno gledam emisiju urbano zenske provinijencije, objavljuje se vest da ove godine ovaj jubilej slave Dragan Nikolic - Prle i Milena Dravic, ali i Arsen Dedic i Gabi Novak. Sasvim mi je prirodno i zdravorazumski cuti iskrene cestitke, kao pozeljni i iskren fenomen izmedju muskarca i zene. Ali nije.... dve gosce, zene uspesne u poslu, sa ostvarenim karijerama (dizajnerka i pevacica) neskriveno i jako napadno imaju kriticki stav prema istrajnosti u braku, podvodeci svaku zenu u ovakom odnosu kao jedinu i pravu zrtvu.
Ne mogu misliti da su Milena Dravic niti Gabi Novak zrtve surovih muzeva Gagija i Arsena... ne verujem svojim ocima i usima, ali vidim komplekse koji piste na usima ovih zena, kao dve zahuktale parne lokomotive. Jadno i bedasto....
Razumljivo mi je da su feministkinje de facto protiv bilo kakvog trpljenja zena, bilo kakvog zrtvovanja zena od, ili zbog, muskarca, pa mi deklarativno izjasnjavanje zene sa takvim vrednostima za ovako iskljuciv, i sigurno ekstreman, odnos, nimalo nije iznenadjujuci, ali su iznenadjenje sve one zene ciji je pojavni oblik kosmopolitsko urbani stil zivota. Jer su to verovatno samo lucida intervala, trenuci kada otpuste kompleksi, kao kocnica onih istih lokomotiva, pa krene nekontrolisana erupcija zlobe, pakosti. I jos je bedastije kada se te dve kategorije socijalne duse coveka, predstavljaju u obliku surevnjivosti kao blazi oblik, koji se prasta....
U zenskoj ljubavi veliku ulogu igra sujeta, a cesto i glavnu ulogu... veliki broj zena privlace muskarci koji se dopadaju drugim zenama, prijateljicama. Cudna je kombinacija ovih osecanja kod zena, jer su cesto zenama privlacni musarci koji se dopadaju samo zenama a manje pozeljni muskarci koji su velicani od strane musakraca i to bez obzira na stvarni kvalitet musarca. Primetna je razlika medju zenama koje zele muskarce - zavodnike, i one koje zele musakrce koji su popularni medju muskom populacijom.
Kazu da zene sa jakom intuicjom i dobrom orjenatacijom u saobracaju imaju povecan nivo testosterona, a to znaci da su po karatkeru muskobanjaste, a da su one koje uvek znaju sta nece, po karakteru blizu detetu. Pa ipak zene su mnogo manje bahate nego muskarci i zato se uvek zacudim na zensku aroganciju, a posebno bez pokrica.
Negde sam citao da su najiskenije zene na Madagaskaru, nikada ne lazu jer rade sve sto zele i sve sto hoce jer svojim muskarcima ne polazu nikakve racune... da li je to bas prihvatljivo i sa karaktrenim vrednostima nasih ljudi ? Tesko...
srijeda, 11.01.2012.
Filharmonija & Silikoni
Negovanje svih umetnosti u gradovima i nije nikakav specifikum...u mom gradu se ne vidi na prvi pogled da u njemu zive stanovnici koji zaista umeju uzivati u malim zadovoljstiva zivota, neguju umetnost zivljenja, umetnost prihvatanja svih prelepih nelogicnosti i suprotnosti svim srcem. A najlepse je sto uspeva sve to pored svih onih limitirajucih i ogranicavajucih premisa metropole..
Vremenom su se neke posebnosti same izdvojile, nametnule po dobu ili zlu, ali su ipak prepoznatljiv simbol grada. Neki su oaze mira, kulture i pravog zadovoljstva, drugi simboli su ''punktovi za izbegavanje'', a treci su nesto izmedju i sublimiraju dve krajnosti, pa sa sobom, u isto vreme, nose dva razlicta prizvuka... poslednjih 20tak godina se izdvojila jedna ulica u starom delu grada, u centru, blizu Dunava (naziv ulice je samo formalnost..) cijim se trotoraima tiskaju baste fensi kafica, svih mogucih stilova, boja i ukusa, hedonisticki raj, mondensko mesto, steciste energije i lepote mladosti, ali i sa svim onim statusnim simbolima koje mladi ljudi ''gutaju'' i prihvataju bez rezerve, i gde je bitno ''biti vidjen tamo''. Kolokvijalni naziv ove ulice je ''Silikonska dolina'', zbog velike koncentracije silikona u telima devojaka koje uzivaju u carima ove ulice. Ulica zivi samo nocu, cele noci... puno je mladih i zgodnih muskraca sa skupim automobilima, satovima i naucenim manirima, prelepih i sexi devojaka sa firmiranom i provokativnom odecom, a svi zajedno bez imalo svoje kreativnosti, autenticnosti, jer svo sarenilo ukusa, stilova i boja je ipak tako puno uniformisano i propoznatljivo neukusno.
Svaka mladost je ''ludo lepa'' i iz perspekitve starijih ljudi, oni su bez perspektive... ali nije tako. Vreme je pokazalo da je to sasvim normalno i prirodno, mladi ljudi su revolucinoari i buntovnici, trebaju svoju originalnost i posebnost, i svako uopstavanje je samo po sebi pogubno lose.
Letos je ulica imala svojevrstan i zanimljiv performans...
Duvacki kvintet Beogradske filharmonije, cetiri mlada coveka, obucenih u smokinzima, sa svojim duvackim instrumentima je zaustavio saobracaj u toj ulici, trotoarima su se tiskali znatizeljni prolaznici a glavna ciljna grupa, kojoj su oni namenili svoj dvosatni neobicni koncert, su bili svi oni mladi i lepi muskarci i prelepe zgodne devojke, koji su sedeli u bastama svih onih kafica. Sa puno iskene volje su svirali dzez muziku, pokorno i uporno su isli od raskrsnice do raskrsnice i rasprsivali to culno zadovoljsto. Prelepo sviraju i niije to nikakvo cudo jer se ovi ljudi bave muzikom, kao sto nije cudno ni da mladi ljudi, koji su sedeli zavaljeni u udobnim sofama, uopste i neznaju da takva muzika postoji. Nije cudo ni sto su neke zgodne i lepe devojke, sa aluzijom na trubu, imale komentare ''Kao da smo u kafani..", i sto nisu razumele najbolje performans, i sto su shvatile da su im oni samo na trenutak prekinuli redovno i svakodnevno i besomucno ponavljanje istih prica i ogovaranje uz kafu.. i ovaj instrument su tako povrsno povezale sa kafanama i splavovima.
Lica tih mladih muskaraca i devojaka su lepa, negovana, ali je pogled isprazan. Vezivni element im je novac, i to onaj koji ne zaradjuju sami. I nista novo, nazalost, sto im naziv jednog sredista ozbiljne muzike ne znaci nista, i neznaju gde se nalazi, jer je zgrada takodje klasicne gradnje bez staklenih fasada...
Zato je zavrsetak ovog neobicnog koncerta na sredini ulice, pokazao svoju poruku, bukvalno i doslovno, kada su ovi muzicari razvukli natpis na kome je pisalo ''HVALA STO NE DOLAZITE'' ...
http://youtu.be/8XreZ-t1G-Y
utorak, 10.01.2012.
Stvarnost, koja zivot se zove...
Mozda mi se to desava samo zbog zrelih godina, ali sve cesce odskirnem antikvarnicu svoje duse. Tako, otkrijem da se ponekad logika, pravda i zivot nadju u trokoraku. Secanje me vraca u moje mlade, i samo pomalo svesne godine, kad sam poceo percipirati svet oko sebe, kao surovu neminovnost. U godinu koja je, uprkos svemu, bila predivna za jednu decacku sudbinu, iz mog komsiluka.
Vidljiva je bila radost decaka dok se spremao za prvi razred osnovne… u vreme kad je njegovog tatu mrvila opaka bolest, mrvila ga brzinom svoje sebicnosti, i kad se iz bolnice ocekivala neizbezno losa vest, decaka su sklonili u nasu kucu. Sudbina je dosla po svoje i majka decaka skrhana i zgromljena situacijom, pokusala je pricati utesnu pricu petogodisnjem decaku, kako je njegov tata otputovao medju zvezde i da ce nas gledati odozgo. Psiholog se usprotivio –‘Pametan je to decak, odvedite ga na tatin grob, recite mu istinu i pustite ga da se isplace, slobodno..’.Tako je i bilo.
U skolu je posao tako sto se drzao samo za ruku majke, i pomalo tuzno primecivao da druga deca imaju i tatu i mamu kraj sebe… cvrsto je stezao neznu maminu saku, hrabreci je da ona ne brine i da moze na njega racunati. Odlican ucenik, obrazovao se na stranim jezicima na Istoku, i nakon zavrsenog fakulteta dobijao puno primamljivih ponuda za posao. Godinama radi u naftnoj kompaniji… tek mu je trideset godina a vec je finansijski direktor.
Upoznao je i zavoleo devojku iz drugog kraja zemljine kugle. Posle nekoliko godina zabavljanja odlucili su se vencati, kuma je izabrao is svog komsiluka, skolskog druga.
Starinski rituali okupili su svatove na glamurozno uredjenoj terasi na krovu zgrade, gde se pruza predivan pogled na Dunav, veliku vodu koja se valja jos iz Nemacke… sto kaze Djole Balasevic - svadba ko svadba, koktel obicaja, pica i kica. Uzbudjeni gosti se tiskaju ispred bine sa mladencima i kumova, cekaju zvanican cin vencanja, dok se letnje nebo narogusilo i preti olujom. Maticarka svecanim glasom cita delove zakona o braku, na nasem pa na stranom jeziku. Onda divni stihovi cika Duska Radovica i poruka -’..ispunite godine zivotom a ne zivot godinama, ostvarite ono sto zelite, steknite ono sto nemate i cuvajte ono sto volite’.
Mladozenja vadi burmu i stavlja je na domali prst izabranice.
Bas tada je stvarnost pukla iznad povrsine slavlja, iznad krovova, nad Dunavom i Banatom, odjednom se izrazila ogromna i usamljena duga i uporno stajala dok mlada nije uzvratila burmu svom ozakonjenom muzu. I prvi poljubac, fascinatno, desio se sa cudnovato lepom pojavom visebojnog luka u pozadini, i poleteo je bidermajer, koji je sa sobom poneo naglo izbledele ostatke sarenih pruga na nebu iznad Beograda.
Shvatam kako i koliko je trosno sve ljudsko. Vreme je jedina neminovnost.
Pitam se da li je majka pre 24 godine pogresila sto je decaku rekla ono o tatinom odlasku na nebeski vidikovac ? Cvrsto verujem da je sarena duga na nebu, u ovom bas momentu, u sebi skirvala pogled dva ponosna, pomalo zaboravljena, oka.
Podsetila je ova duga i sve nas na istinu da deca, izrasla u najgorim i teskim godinama, mogu postati bolji ljudi od nas. Kao da nam je citirala poruku ’Ono sto je ocevidno, ne postoji’. Sreca je lepa, duga se ne moze uhvatiti a zivot je, kao i smrt – stvar maste. Svaka porodica ima jednu dusu, koja se u zgodnom trenutku prenese na novo koleno.
Sumrak i muzika su svecano silazili u sluh gostiju… krece stvarnost.
